Izvor: tacno.net
Projekat Regionalne unije teatara (RUTA) se već sedam godina održava u svim zemljama bivše Jugoslavije. Ovaj putujući festival je osnovan prije sedam godina kao odraz saradnje regionalnih teatara i tokom ovog perioda postao je prepoznatljiv po kvaliteti svojih predstava i unikatnom sistemu koji ga karakterizira. Maj je mjesec kada RUTA dolazi u glavni grad Bosne i Hercegovine a Sarajlije će od 11. do 16. maja imati priliku gledati šest predstava u Kamernom teatru 55. Povodom ovog značajnog kulturnog događaja razgovarali smo sa Vedranom Fajkovićem, direktorom Kamernog teatra 55.
Gospodine Fajkoviću, koliko je danas teško organizovati jedan regionalni festival kada kultura doslovno jedva preživljava u društvu kao što je naše?
Sami ovaj festival ne bismo mogli organizovati nikako iz samo svojih sredstava. RUTA je nastala kao inicijativa šest pozorišta i kao dogovor šest teatara. Pokrenuli smo je „na mišiće“ da vidimo kako to uopšte funkcioniše i kakav prijem će imati i kod publike i kod nas, da li uopšte ima smisla. I pokazalo se da ima smisla, međutim bez institucionalne pomoći je nemoguće. RUTA nije festival koji se dešava jednom godišnje. On se dešava jednom godišnje u Sarajevu, ali RUTA se dešava šest puta u jednoj godini. Održava se u svim gradovima domaćinima, tako da RUTA počinje u decembru, krećemo u Beogradu. Kraj januara, početak februara RUTA je u Ljubljani, april je Crna Gora s Tivtom, odnosno partnerom iz Crne Gore. U maju smo u Sarajevu. U augustu su Brijuni u Hrvatskoj te nakon toga dolazi Skoplje u oktobru i krug opet završavamo u decembru u Beogradu.
Tako da je RUTA jedan putujući festival koji se šest puta godišnje održava u regionu. I zaista, nema šanse da bismo to mogli pokriti sami jer je skupo. Tako da svako pozorište i svaka zemlja na neki način pokušava obezbijediti svoj dio troškova. Pronaći sponzore, kako god može, i na taj način obezbijediti kontinuitet. Kada je RUTA sada kod nas u Sarajevu, mi kao domaćin obezbjeđujemo smještaj i hranu a oni plaćaju svoj dolazak ovamo. I mi kada idemo u bilo koji od tih gradova plaćamo samo put, a tamo imamo smještaj. Tako da je to neki sistem.
Ono što je nama jako značajno – prije dvije ili tri godine, čini mi se – Beograd je RUTU prepoznao kao festival od značaja za grad. I uvrstio je u svoj trajni gradski budžet. Tako da je Beograd time riješio priču. Ljubljana isto tako. U Tivtu imaju veliku podršku vlasti a u Makedoniji se odnedavno situacija počela okretati na tu stranu. Jedini koji imaju zaista problem su u Hrvatskoj jer je to jedini teatar koji nije institucionalan, odnosno nije državna institucija, nego privatni teatar. Ali oni kroz sponzore uspijevaju „pokriti“ svoju RUTU. A evo, od ove godine Kamerni teatar je prvi put dobio zvaničnu podršku Ministarstva kulture i sporta na čelu s Kenanom Magodom, tako da je RUTA ušla u budžet. I mi sada imamo stavku koja se zove Festival RUTA, koji budžetski nije u potpunosti pokriven, ali značajnim dijelom jest.
Od ove godine imamo i partnere Net Solutions i ABSL, firme iz privatnog sektora koje su nam ušle kao značajni partneri i sponzori festivala. Tako da smo, uz još dodatnih sponzora, ove godine, što kažu, ušli na velika vrata – RUTA je uhvatila maha. Tako da je jako teško, vrlo komplikovano, iziskuje stalnu borbu da se iznađu sredstva, ali, evo, uspijevamo nekako. Već je sedma godina, moguće.
Foto: Regionalni raspored festivala RUTA
Da li je RUTA više umjetnički ili i politički projekat u najboljem smislu te riječi, pokušaj da region ponovo razgovara zajedničkim jezikom kulture?
Ono što od politika doživljavamo jest konstantno razjedinjavanje, bombardovanje terminima „mi“ i „oni“. RUTA je, međutim, apolitički projekt jer mi upravo baratamo terminima koji nisu razgraničavanje ljudi po bilo kom osnovu. Ideja RUTE je bukvalno umjetnost bez granica. Dakle, mi pokušavamo, ne obazirući se mnogo na granične prelaze iako znamo čekati na njima „sto godina“, da izbrišemo te neke granice i razlike, ako uopšte postoje, osim u nekim imenima ili čemu već.
I evo, zasad se pokazuje kao dobra ideja, jer publika nas jednako dobro prima – u Sarajevu jednako dobro prima i Slovence, i Makedonce, i Srbijance, i Crnogorce, i Hrvate, kao što i nas primaju u svim tim zemljama. Jer kada dođemo sale su uvijek pune, odziv publike postoji, i svi komentari su super.
I ovo nije jugonostalgija niti mi išta pokušavamo vratiti, nego mi živimo na ovim područjima, zajednička nam je kultura, umjetnost i jezik manje-više. I zašto onda, zaboga, to ne iskoristiti, a ne napraviti od toga stvar razdora ili blokade, ili bilo čega. Tako da se borimo, apolitični smo, ali evo, opet, to je naša politika – da smo apolitični.
Po kojem kriteriju birate predstave za ovogodišnji festival?
Kriterij je vrlo jednostavan. Svako pozorište ima priliku da tokom godine obiđe region. I onda nam je uvijek želja da pokažemo ono najbolje što imamo.
Pošto ovo nije takmičarski festival, nego revijalni, dakle predstave se gledaju, nema nagrada, ali nam je cilj da pokažemo ono najbolje što imamo iz naših produkcija. Tako da je to način odabira. Npr. Kamerni teatar 55 nije mogao poslati predstavu „Blank“, s kojom smo trebali prošle godine ići na Brijune, jer to finansijski nismo mogli s obzirom na to da je predstava prekomplikovana, obimna i ogromna. Ali na svu sreću imamo dovoljno dobrih predstava da imamo s čim ići.
Foto: Raspored programa festivala RUTA u Kamernom teatru 55
Primjećujete li razliku između sarajevske publike danas i publike prije deset ili dvadeset godina, ili publike prije korone?
Pa, konkretno u Kamernom ja ne vidim razliku. Korona je bila godina potpunog ludila, stvarno je bila čudna – igranje pod maskama, gledanje predstava s razmacima, prazna mjesta oko tebe, igra za petnaest ljudi, mislim, bilo je blesavo. Ali i tad smo igrali i tad smo se nekako borili kroz sve to.
Ali što se publike prije i poslije tiče, ne vidim razliku. Čak mislim da u ovom posljednjem periodu imamo ogroman priliv publike. Sad, šta je razlog – možda kvalitet predstava jer mi stvarno imamo ogroman priliv publike. Imamo slatku muku s publikom jer ljudi ne mogu doći do karata. U Kamernom je uvijek „borba“ za karte, pogotovo za neke, ne volim taj termin, ali, kao, hit predstave koje su tražene. Bukvalno, prvi dan kada se objavi repertoar u roku od sat-dva nema karata za te predstave. Tako da imamo problem s tim što ljudi traže, a ne možemo im obezbijediti dovoljno mjesta. Ali nama to imponuje, jer nije mala stvar kad možda predstava vrlo brzo dobije oznaku na plakatu da je rasprodana. Tako da, što se toga tiče, publika i prije i poslije korone ide uzlaznom putanjom.
Može li teatar danas još provocirati društvo?
Ja mislim da je teatar jedna od rijetkih umjetničkih grana ili instanci koje još mogu provocirati društvo. Jer razlika između teatra i drugih vizualnih umjetnosti je u tome što teatar ima direktan susret s konzumentom, s publikom. Sve ostalo – film, slikarstvo, pisana riječ, muzika, manje-više – ali teatar je taj koji, kada te glumac direktno s pozornice na neki način uštine, prozove, dirne u neke stvari, one mnogo drugačije rezoniraju kod publike nego kada ih gledamo na televiziji. Možeš pogledati bilo koji film sa dirljivom i provokativnom temom, ali mene više dirnu dokumentarci nego igrani filmovi jer znam da je to ipak neka stvarna priča. A pozorište, iako je priča upakovana kroz predstavu, itekako zavrće, dira i provocira.
Foto: Press konferencija povodom festivala RUTA / Kamerni teatar 55
Koliko je teško dovesti mlađu publiku u pozorište u vremenu TikToka i streaming platformi?
Moje mišljenje je da ljudima treba ponuditi nešto što će ih zanimati i oni će doći. Tako da mislim da tu nije pitanje publike. Vrijeme se promijenilo i drugi su svjetonazori i interesi, da. Ali to ne znači da mi kao pozorište treba da ostanemo isti, kao što i nismo. Antički teatar je bio u antičko vrijeme i da se pozorište nije mijenjalo u skladu s vremenom i civilizacijskim promjenama, ne bi nas ni bilo. Tako da mislim da jeste možda teže jer je raspon pažnje kod današnjih klinaca maksimalno jedna minuta i nakon toga im je sve dugo.
Ali mislim da pozorište može ponuditi nešto i toj vrsti publike. Samo je na nama da iznalazimo takve sadržaje. Evo, samo kratak primjer – uradili smo predstavu „Blank“, koja je bukvalno rok-koncert s dramskim elementima, ima jako puno muzike uživo i ogromna većina publike su mladi ljudi. Svaki put predstava je puna, ista je stvar – ne možeš doći do karte, a publiku čine mahom mladi ljudi. Tako da je do sadržaja i do nas, nije do publike.
Kamerni teatar 55 ima kultni status u Sarajevu. Osjećate li to više kao privilegiju ili pritisak?
Prvenstveno je privilegija. Kada sam se zaposlio u Kamernom kao dramaturg prije petnaest godina, prijavljivanje na taj oglas za posao bilo mi je u domenu nemogućeg. Ali sama činjenica da radiš na jednom takvom mjestu i da imaš priliku stvarati u jednom takvom teatru ogromna je privilegija. Teret – da, ali teret s kojim si ili spreman ili nisi spreman uhvatiti se ukoštac i pokušati nadograditi još više. Tako da je raditi u Kamernom prvenstveno privilegija. Teret ne doživljavam kao teret. Ne samo ja, nego vjerujem i sve kolege i kolegice koje rade ovdje. To nam čini radost.
Kamerni je kultno mjesto iz više razloga. Jedan od njih je genijalan glumački ansambl, oduvijek odlične predstave, zapažene i nagrađivane predstave.
Ali i sam teatar je vrlo specifičan. Jedini teatar koji imamo tog formata – taj mali kamerni prostor, scena okružena publikom. Naši glumci kažu da smo jedini 3D pozorišni glumci, jer glumac mora biti svjestan da kada igra prema jednoj tribini ovima drugima je okrenuo leđa, i mora biti svjestan toga. Tako da naši glumci glume sa svih strana. Nekad glume ramenom. Dakle, privilegija.
Foto: Kamerni teatar 55
Ima li danas u teatru previše kalkulacije i straha od reakcije publike, odnosno reakcije na društvenim mrežama?
Pa, mogu odgovoriti iz svog ugla. Straha nema. Jer, po mom mišljenju, uloga teatra na neki način jest da provocira. Ne mislim provocirati na neke animalne reakcije, nego provocirati tvoj intelekt, emociju, znanje, mišljenje. Tako da, bez ikakvog straha, čak mislim da je to poželjno. Jer ako radiš predstave koje nisu ni vruće ni hladne, ni lijevo ni desno, neka mlaka sredina – zašto ih onda radiš? One propadaju. A one koje provociraju…
U pozorištu je super to što te može provocirati na svašta. Da se smiješ, i to je provokacija. Da u ovom našem sivilu i mraku dođeš negdje gdje ćeš se dva sata smijati toliko da ćeš izaći upaljenih mišića. A imamo i takvih predstava. Imamo predstavu koja traje 37 godina – „Umri muški“. I dan danas je ista stvar kada izađe repertoar, ta predstava je rasprodana. Dakle, nije zato što je loša, a nije nikakva politički provokativna predstava, to je komedija. I ljudi jednostavno dođu i budu isprovocirani smijehom.
Tako da provokacija u teatru – apsolutno da. Samo ne provokacija po svaku cijenu. Bilo je pokušaja gdje se pljuje na publiku, zalijeva vodom i slično. I to je neka vrsta provokacije, ali to je već maltretiranje. To je možda i too much kao eksperiment da, ali međutim, praviti poetiku od toga danas nema potrebe.
Ali provocirati ljude – apsolutno da. Pogotovo na razmišljanje, na mišljenje, na stavove.
I za kraj, šta za Vas znači uspješan festival? Pune sale, dobre kritike, ili predstave o kojima ljudi dugo pričaju poslije?
Da, upravo to. I dodao bih još jednu jako bitnu stvar koja spada u sintagmu „dobro organizovan festival“. Kao što kažu za najbolju režiju ili montažu – najbolja je ona koju ne primijetiš. Tako i dobar festival ne osjetiš. U smislu – nema problema, nema komplikacija, nema „nije se moglo“, nisu mogli doći“, „nisu mogli ući“. Nego super organizovan festival gdje su svi mogli uraditi sve što je trebalo i sve je prošlo kako treba. To je s organizacione strane veliki izazov, jer znam koliki je izazov jednom malom pozorištu organizovati jedan značajan festival.
